Najbolji Facebook statusi - Nedjelja - Stranica 2530
Bili prljavi ili čisti, izgužvani ili ispeglani...... "Jedan poznati govornik je počeo svoj seminar tako što je podigao novčanicu od 100 € u vis. U prostoriji je bilo ukupno 200 ljudi. Pitao je: “Ko želi ovu novčanicu?” Sve ruke su se podigle. Nastavio je: “Ovih 100 € daću nekome od vas, ali najpre ću još nešto uraditi.” Zgužvao je novčanicu. Potom je upitao: “Da li je još uvek želite?” Sve ruke su bile i dalje u vazduhu. Zatim je nastavio: “A kad napravim ovo?” Bacio je novčanicu na pόd i cipelama je utrljao u prljavi pόd. Podigao je novčanicu. Bila je zgužvana i skroz prljava. “Dobro, ko je još uvek želi?”, upitao je. Još uvek su sve ruke bile podignute. Onda je rekao: “Dragi prijatelji, upravo smo naučili jednu vrlo vrednu lekciju. Šta god da sam uradio sa ovom novčanicom, vi ste je hteli i dalje, jer ni u jednom trenutku nije izgubila na vrednosti. U svakom trenutku je vredela 100 €. Često nam se dogodi u životu da nas neko odgurne od sebe, da padnemo nisko, da se osećamo kao izgužvani i bačeni u blato. To su činjenice iz svakodnevnog života. Ponekad se osećamo kao da ne vredimo ništa. Bez obzira šta vam se dogodilo u životu, ili će se tek dogoditi, vi nikada nećete izgubiti na vrednosti. Bili prljavi ili čisti, izgužvani ili ispeglani, vi ste i dalje neprocenjivi za sve one koji vas vole više od ičega na svetu. Naši životi se ne vrednuju prema onome šta radimo ili koga poznajemo, već prema onome što jesmo. Vi ste nešto posebno, ne zaboravite to nikada :)))
Sreo sam je danas. Nju. Nekad moju vilu tužnih očiju. Sakrila je pogled iza pramenova kose, a ja sam osjećao po tonu njenih koraka, koliko me u njoj još uvijek ima. Činilo mi se da je htjela zastati, možda nešto reći, ali je samo neki grč bola njenim licem preletio, zaledio joj osmijeh, i ona je produžila dalje. Nije se okrenula. Znam je, ne okreće se ona nikada, znam i zašto. Ja sam još uvijek njena bol, koji već dugo na duši nosi kao ožiljak. Koji ne zarasta. Samo to preda mnom ne pokazuje. Rekla je jednom da sam ja njena kazna, smijao sam se tada, a sada. Sada sebe trujem krivicom zbog tuge u njenim očima, nije preboljela, vidim to. Po tišini koja među nama gradi zidove. Ona se povukla u svoju tamu, obnavljajući ruševine unutar sebe. Sama nosi svoju bol, kao teret sudbine, ponekad poželim samo još jednom da njeno lice uzmem u svoje dlanove, da u njenim očima pronađem sebe, a znam da je to nemoguće, ta ogledala ja sam razbio. Bolje da produžim dalje, da zaboravim, odem. Ipak, samo sam htio da joj kažem: "Oprosti sebi i kreni dalje moja vilo. Zar je tvoja magija zaspala?Skini okove tuge i poleti. Nekome tko će te znati voljeti. Onako kako ja nisam mogao, smio, a samo Bog zna da sam želio. "Ali kasno.Njeni su se koraci niz ulicu gubili, a meni se samom činilo da negdje u dubini sebe još ih mogu čuti kako bolom odzvanjaju. Samo sam prošaptao "Budi mi sretna, vilo tužnih očiju. " <3
Stranica: